Verujem da se u životu više puta radjamo kroz uloge koje nosimo. Skoro je sedam godina od kako sam se rodila kao mama. Sedam, hej… i to je ono što najviše volim da nosim, kroz šta najstrastvenije živim i rastem, menjam se, ispunjavam svoju svrhu, što nadmašuje i mene samu – titulu mame. I da, ja sam jedna od onih što je o majčinstvu maštala kao najvećem životnom uspehu… I odsanjala sam toliko puta naš dom u kojem mali stopalići uskaču u krevet u sred noći , gde zajedno čitamo priče za laku noć, pečemo palačinke i stvaramo naše vreme za sva vremena.
Verujem i da svaki dom priča priču svoje porodice. Ne mislim tu prevashodno na nameštaj ili boju kojom su okrečeni zidovi – naši zidovi, trenutno bi vam rekli da imamo dvoipogodišnjeg Pikasa u najavi. Mislim na osećaj koji ponesete iz njega. Na miris koji vam ostane u nosu, na zvuke koji vam se zadrže u ušima, na slike nedeljnih večeri … Volim da ih nedeljom onako sveže okupane ušuškam u čistu posteljinu i da im jastuke našpricam lavandom. Osetim da i oni to vole. Kao mame uvek tražimo način da svoju porodicu učinimo srećnijom, zdravijom i pružimo joj sigurnost.
Sigurnost! Kao malu baka je često znala da me u sred dana, onako usput pita da li sam bezbrižna. I razmišljala sam zašto mi uvek postavlja tako uvrnuto pitanje. Naravno da sam bezbrižna – ako sam uopšte znala šta ta reč odnosno stanje tačno znači. Danas znam. I toliko puta mi dodje da isto pitam svoje klince…
Na teži, i sigurno bolniji način sam naučila da je posao nas roditelja da stvorimo osećaj bezbrižnosti i da svako stanje kreće od nas i reflektuje se na njima. Simona je imala svega deset meseci kada smo tog užasno toplog majskog dana primljene u Dečiju bolnicu nakon što smo joj tri dana bezuspešno obarali prilično visoku temperaturu po savetu doktorke koja je govorila da sam ja mlada mama koja bespotrebno paniči. Crp preko 200, urinarna infekcija u jeku, kažu ostaćemo u bolnici minimalno sedam dana, dvojna intravenska antibiotska terapija… Tada niko , niko , nije mogao da me zameni i preuzme moju ulogu, prespava umesto mene jednu noć na onoj tvrdoj bolničkoj stolici pored njenog krevetića i tada sam shvatila – mama ima tu divovsku snagu! I ja sam ta mama, i sve smo. Od tog dana odlučila sam da ću pratiti svoj osećaj koji me vodi ka bezbrižnosti.
Saga sa Simoninim urinarnim infekcijama koje su se ponavljale se nastavila do njene treće godine kada smo ih se uspešno rešili zauvek. Rekla bih da sam te prve godine svog majčinstva živela u stalnom grču i da sam često bila anksiozna. Ne znam koliko ultrazvučnih pregleda, kontrola, terapije profilaksom… Ipak, srećna sam što sam bila otvorena da slušam svoj instikt i što sam poverovala prirodi. Istraživala sam o biljkama, štetnim hemikalijama kojima smo velikodušno otvorili vrata svog doma, tela, organizma… Ono što je za nas bilo čudo i što je nadmašilo sve medicinske poduhvate bile su E KAPI doktora Hasanaginića bazirane na eteričnim uljima. One su bile kraj jedne mučne sage za nas kao mlade roditelje, za Simonu koja je do svoje druge godine popila toliki spektar antibiotika i ono najvrednije – otvorile su nam vrata ka prirodi.
Stekla sam sigurnost i veru u prirodu. Danas su eterična ulja nerazdvojivi deo naše porodice. Pričaju našu priču bojeći je mirisima. Prestala sam da budem ona ustreptala mama koja na svako curenje nosića trči u apoteku i naučila kako da im pomognem na prirodan način. Lavanda boji naše večeri nežnim notama i njihova mala stopala koja se guraju medju naše dlanove da dobiju svoju večernju masažicu pred spavanje ostaće sigurno neki od najlepših momenata njihovog ranog detinjstva. Naš dom nas najčešće asocira na toplu notu cimeta i narandze, jer nijedno sredstvo za čišćenje koje miriše na one veštačke mirise na kojima sitnim slovima piše ,, ne udisati’’ nije ušlo u naš stan poslednje, gotovo, dve godine. I ne, nisam bila ,,taj lik’’ nekada. Nisam odrasla u poridici u kojoj su se koristili prirodni proizvodi i gde se o tome mnogo vodilo računa. Verujem da svaka mama radi najbolje što zna u datom momentu. I verujem da bih i ja danas još uvek imala pun ormarić kućne hemije i svu moguću dečiju kolekciju kozmetike za bebe sa tv reklama da nisam preuzela kormilo.
Sigurnost. Reč koju danas ne možeš preceniti sve i da hoćeš. Osećaj koji danas moraš stvoriti sam kako znaš i umeš. Mesto koje korespondira samo sa domom u kom stvaraš vreme za sva vremena – sa njima – svojom porodicom. Čudan svet od kojeg samo ti možeš da napraviš čudesan , za njih. Tvrdjava u koju biram koga puštam. ,,Low – tox’’ način života vratio mi je onu bezbrižnost o kojoj sam vam pričala. I ne, to nije samo krema kojom se mažeš, i ono čime ribaš pod. Toksični odnosi nekada su opasniji od Domestosa, ono što jedeš, o čemu pričaš , šta čitaš i slušaš…
I sve to – baš sve – gledaju oni. Upijaju kao mali pufnasti sundjeri i prenose u svoj dom koji će stvoriti jednog dana. Prevelik je to ulog da bismo se kockali.
Za kraj vam ostavljam stihove Robina Sharme , iz knjige: ,, Family wisdom from the monk who sold his ferrari’’. Neka vam služe kao vetar u ledja kada se preispitujete kako dalje.
,,Male oči počivaju na tebi
posmatraju te danju i noću.
Postoje male uši koje hitro
presreću svaku reč koju izgovoriš.
Postoje male ruke nestrpljive
da rade isto što i ti;
I malo dete koje sanja
o danu u kom će biti kao ti.
Ti si idol malog čoveka.
Ti si najmudriji medju mudrima.
U malom umu nema ni sumnje u tebe.
Predano veruje u tebe,
drži do svega što kažeš i uradiš;
Na tvoj način će govoriti i delati
da bi, kad odraste, bio kao ti.
Postoji mali čovek raširenih očiju
koji veruje da si uvek u pravu.
I njegove oči su vazda otvorene,
posmatra te i noću i danju.
Daješ primer
svakog dana, svakim delom,
malom detetu koje čeka
da odraste i bude kao ti” Robin Sharma
Jelena
JELENA DAILY 
One response to “For you, my little ones”
[…] razliku moglo napraviti? O potrebi da stvorim sigurnost i bezbrižnost za svoje klince pisala sam ovde, i tu su temelji našeg Zašto. Razmislite o svom, i još bolje, zapišite ga da postane vetar u […]