Trenutak je nedostajao da objavim ovaj tekst sa pogrešnim naslovom. Napisala sam septembar. Eto jasno je koliko sam glavom već u septembru. Ovaj avgust nekako kao da zna kako promene mogu biti teške i lepe istovremeno i koliko su nužne, pa dostigne svoj zenit negde oko dvadesetog, i natera nas sve da bar jednom poželimo jesen i radujući se iščekujemo septembar.
Koliko je septembar sinonim za nove početke, za preduzimanje akcije, pokretanje i realizovanje ideja, toliko je avgust za maštarenje, planiranje, preispitivanje, sanjarenje, preuzimanje svih onih nevidljivih, unutrašnjih akcija.
Robin Sharma je napisao:
Znate dame i gospodo, sve u životu biva dvaput stvoreno: prvi put kad ih zamislimo i drugi put kad ih stvorimo.
U vašem životu morate projektovati neodoljivu viziju na ekranu vaše mašte i zatim živeti u skladu sa tim idealom.
Učim se zapisivanju svega što čuvam u glavi, uglovima mozga, srca, duše… Prebacivanje misli na papir je tako dobar, olakšavajući proces unutrašnjeg čišćenja. Vizualizacija je takva avantura da joj se jednostavno morate prepustiti. Svašta sam iskreirala i toliko toga čeka svoj red u liniji zvanoj život.
Nego, vratimo se na avgust. Oduvali smo pet svećica na torti. Napravili smo žurku goli i bosi (skoro) uz lubenice, dinje, groždje i kuvani kukuruz dalje od gužve i grada, u dvorištu jedne posebne rodjendaonice na Alibegovcu. No, ako ste čitali moje tekstove i pre sigurno već znate za Avanturu . To mesto je zamena za naše dvorište, koje još uvek postoji smao u mašti, i sve letnje proslave pod vedrim nebom. Klinci su najjednostavnija i najpametnija bića. I zauvek su najbolje društvo. Treba im tako malo da budu potpuno svoji. Trava, bose noge, balončići od sapunice, voda…
Naša devetogodišnja ćerka u isto vreme je poželela sjaj za usne, svoj neseser za čuvanje šminke i nakita i fudbalski dres Mbappé-a. Gledam je i vidim sebe kakva sam bila oduvek. Nikad nisam uspela da odaberem samo jedno zanimanje, samo jedan hobi… I danas sam takva. Ideje kod mene kao da vide otvorena vrata na više frontova pa se samo nižu, nekad se nadopunjuju, nekad kontriraju jedna drugoj. Ja ih prihvatam sve, neke relizujem, neke ostavim da me uvere da nisu zalutale. I tačno znam izraz lica mog Baneta kad mu saopštim :,, E imam neku super ideju’’ , dovoljno je istreniran već da ga malo šta što smislim može iznenaditi. 🙂
Nekoliko Simoninih i mojih čitalačkih sastanaka pronašlo je mesto u avgustu. To je vreme koje nas dve zajedno provedemo u nekom lepom, mirnom ambijentu uz sokić i kafu (samo za mamu) i čitamo knjige. Pisala sam vam kratko o jednoj posebnoj knjizi iz prvog dela avgusta, i čim pomislim na nju ponovo osetim Toskanu svuda oko sebe. Pod suncem Toskane , Freneis Mejz. I da, nemojte pasti pod uticaj filma, knjiga je mnogo vrednija. Ipak, film koji je možda i nadmašio knjigu i preporučujem svakako i jedno i drugo je kultno delo Roberta Dzejmsa Volera, Mostovi okruga Medison. Oh kako je divno bilo čitati ovaj stari stil pisanja, poetske rečenice i pregršt metafora… prijateljica mi je preporučila jednu posebnu knjigu koju ne želim da vratim u biblioteku nikada 🙂 , Razmišljaj kao umetnik, Vil Gomperc. Vila je njujorški časopis Creativity uvrstio medju pedeset svetskih mislilaca, i ovo njegovo delo je spoj mudrosti, inspiracije i saveta koji pružaju potpuno nov pogled na navike koje ljude čine uspešnim. Uživaćete čak i ako se ne deklarišete kao umetnik.
Ne mogu se otrgnuti mišlju o promenama. Sinoć smo u book clubu mnogo pričali o njima, analizirajući knjigu Tejlor Dzenkins Rid, Ljubavi mog života. Knjiga još uvek nije izašla u srpskom izdanju i iako ovu autorku izuzetno cenim ovog puta sam joj pronašla neke zamerke. Ipak tema o kojoj je pisala je tako moćna i tako nužna. Šta se desi sa partnerskom ljubavlju kada dve osobe više nisu one iste koje su tu ljubav stvorile? Kada nas život menja, kada rastemo, sazrevamo, menjamo interesovanja i prioritete, da li ima mesta za onu ljubav koju smo živeli u ruhu neke druge sebe… Zanimljivo i svakako vredno pažnje, nadam se da će je prevesti i na srpski uskoro.
Mene promene uglavnom uzbudjuju i raduju. Nekad toliko osetim njihovu moć da me to pomalo plaši pa poželim još neko vreme da se sakrijem, uvučem u neki ćošak i izmaknem im. Ipak, baš te, koje me nekad čine uplašenom uvek su one koje su nužne za rast. I znam da ako im se ne prepustim skrenuću sa puta za koji je moja duša postavila navigaciju.
Razmislite koju promenu toliko želite ali joj niste dali priliku iz straha. Koji početak sanjate? Šta je ono što će vas dovesti do mesta na kom sebe vidite kad vam srce zaigra?
Napisala sam vam jednu poruku iz srca i podelila je skoro na instagramu. Pa evo je i ovde .
I baš zato volim ovo svoje digitalno parče kreativnog stvaranja i mesečne žurnale. Čuvaju moj put promene i rasta. Možda je onaj avgustovski od pre dve godine pisala neka sasvim druga Jelena, i sigurno će onaj sledeći opet pisati neka nova, buduća ja. Ipak u svakom tom momentu davala sam najbolji deo sebe.
Septembar je vreme za početke.
Šaljem vam vetar u ledja da krenete. Stvarajte svoj put, utabavajte ga i ne vraćajte se.
Samo počnite.
Jelena
JELENA DAILY 