March’23 – the monthly journal

Evo me ponovo na blogu nakon duge zime :-). Od skoro imam svoju partnerku za podršku organizaciji i planiranju, i znate šta – mnogo je lakše izneveriti obećanje koje daš sam sebi nego ono koje daš nekom drugom. Ne čini se logičnim ali je u većini slučajeva tačno. Pa, obećala sam pred njom da će moj mesečni žurnal ponovo izlaziti i evo ga , doduše uz par dana zakašnjenja.

Mart je bio mesec dobrih knjiga i kvalitetnih razgovora uz mnogo radnih sati pod vedrim nebom. Vratila sam se rolerima i mogu vam reći da je bio pravi melem za dušu voziti ih martovskim jutrima pored Dunava. Nekoliko dana sredinom meseca sam propustila vožnju i nakon što sam joj se vratila okolina je dobila sasvim novo ruho. Ceo taj proces budjenja prirode neizmerno me raduje i puni posebnom energijom. Cvetanje magnolije i prve domaće lale iz bašte dragih baka koje ih prodaju pokraj Limanske pijace. Toplota sunca po koži nakon duge zime, lagani korak kad poskidaš slojeve garderobe i odložiš je do naredne sezone.

Nekako martovski, baš, ceo mesec sam bila inspirisana izuzetnim ženama kako iz svoje okoline, tako iz knjiga koje sam čitala. Sve one po ko zna koji put potvrdjuju žensku snagu, moć, neverovatnu mogućnost istovremene krhkosti i snage. Lekcije iz hemije, Boni Garmus, ubacite na svoju čitalačku listu. Knjiga je istinski fenomenalna. Blago je začinjena parodijom i momentima apsurda, komična uz ozbiljnu temu istovremeno. Zaista maestralno prikazan položaj žene, majke i naučnice u Americi šezdesetih godina prošlog veka (razmišljaćete koliko toga čak i danas važi). Sa nestrpljenjem čekam seriju koja se snima prema knjizi.

Kad smo već kod knjiga, ko će maestralnije obraditi neki ženski lik od Kristin Hane? Njeni likovi su oni o kojima misliš još dugo posle, svako malo se zapitaš gde su i šta rade sada… Devojčicu Leni čije traumatično odrastanje, nakon što joj se otac vrati iz ratnog zarobljeništva, pratimo u zadivljujućim predelima Aljaske, koji su smešteni na stranama romana Velika usamljenost. Iako se ne radi i o vrhunskoj stilskoj književnosti, radnja, likovi i sama Aljaska su toliko moćni da vam od srca preporučujem i ovu knjigu.

Moja Simona i ja smo se, prigodno, za Osmi mart počastile odlaskom na Sajam knjiga. Ne mogu vam opisati tu iskrenu, dečiju radost, kada je upoznala svoju omiljenu spisateljicu i dobila posvetu. Sve smo ovekovečile pa fotografija sada visi iznad njenog radnog stola i inspiriše je da ne odustaje od svojih snova. Kažem vam, predivne ženske energije u martu na pretek. Sebi sam poklonila knjigu koja je malo remek delo za sve uzraste , Velika Panda i Malecki Zmaj, Dzejms Norberi-a, ali o njoj planiram da vam posebno pišem.

Sva ova razmišljanja o predivnim ženama koje me inspirišu zapravo su se rodila negde početkom meseca, kasne nedeljne večeri, kada smo na book club-u pričale o pomenutoj knjizi sa ženskim likom s’kraja šezdesetih. Odlučila sam da zamolim Lanu da dodje live i na mom instagramu smo pokušale da prenesemo taj momenat smislenih ženskih razgovora i samog čitanja kao svojevrsnog selfcare-a. Snimak live-a možete pogledati ovde .

Ugostila sam i Blaženku, jednu predivnu ženu čija je ljubav prema igri sa decom stvorila magične proizvode za igru i cela njena priča je izuzetna. Poslušajte je ovde .

Ali , znate li ko je moja najveća ženska inspiracija? Moja osmogodišnja ćerka Simona. Ta beskrajna vera u mogućnost da možeš biti sve što poželiš kojom zrači osvetljava mi put i kad se učini da nema jasnog izlaza iz tunela. To njeno učenje strpljenju da dočeka svojih pet minuta. Znate, koliko god se trudili da ne bude tako, najstarijem detetu uvek ukrademo delić pažnje dolaskom novog člana porodice. Od kako Lav ide u vrtić njoj i meni se vratilo malo onog samo našeg vremena koje nam je nedostajalo. I trudimo se da ga iskoristimo najbolje. Idemo na book date , ponesemo svaka svoju knjigu i počastimo se sokom i kafom uz čitanje i čavrljanje. Spakujemo prve jagode, ćebence i sve obaveze u jednu torbu i odvezemo se pored Dunava. Ona tamo radi domaći ja završavam posao… Držimo se za ruke i pričamo o situacijama koje su se dogodile u školi. Pokušavam da se setim sebe kao osmogodišnjakinje i divim joj se kako se nosi sa današnjim izazovima koje njena generacija ima. Odradile smo i prvi javni nastup ikada , na školskoj priredbi povodom Dana škole. Meni su se u publici znojili dlanovi dok je ona neustrašivo izrecitovala svoj deo. I pomislim uvek na svoje najdraže žene, baku i mamu, kako su pakovale maramice na sve školske priredbe što je mene posebno nerviralo. Ko bi plakao na dečijem nastupu? Evo, nekako sam dospela u njihove cipele, što bi se reklo…