Kad smo skretnicu za centar Zlatibora ostavili za sobom i produžili visoko ka nepreglednoj čistini belih planinskih obronaka, kao nacrtanih na platnu, znala sam da je odluka da zimski raspust provedemo dalje od svakodnevne gužve bila dobra.
Samo naša kućica u nekoj šumi, na planini, u divljini, izolaciji (ova reč ne zvuči lepo poslednjih 2 godine) bila je na našoj listi želja dugo. Meseci za nama stvorili su veću potrebu nego ikada da pronadjemo mesto na kojem ćemo biti nas četvoro , sa psom, bez sata, bez gužve, sami, u prirodi, na snegu. Priznajem, Bane i ja smo komformisti i kad god bismo tražili savršenu kućicu za ovakvu vrstu odmora pronalazili bismo neke mane. Jedno veče, ,slučajno’ je iskočila ona. Jedna od tri kućice koje čine Wild Nest . Rezervisali smo je negde duboko posle ponoći, da nam je do jutra neko ne bi preoteo, a Milica, vlasnica je jedna od najljubaznijih osoba koje sam srela. Tu istu noć slala mi je sve slike svakog ćoška kuće i odgovarala na sva moja luda pitanja.
Prvi utisak kada smo prišli kućama je osećaj ogromnog prostranstva, čistine, široki vidici planinski vrhovi, ogromna količina snega koju pamtim samo još iz svog detinjstva, uzak, krivudav, ali dobro očišćen put, i magičan planinski potok koji nas je pratio čitavim putem do kuće. Celo ovo prostranstvo bilo je prvo u šta smo gledali svako jutro kroz velike prozore iz spavaćih soba i to je jedan od najsnažnijih utisaka koje je ova kućica ostvila na nas.
Drugi, poseban deo kuće je kutak sa ljuljaškom pored vatre. Knjiga, šolja čaja, pucketanje drveta, i blago ljuljuškanje kada klinci zaspu bio mi je posebno drag ritual.
Kad smo već kod vatrice, najviše pitanja sam dobila na temu grejanja. Da li je u kući hladno i da li smo morali stalno da ložimo. Isto to pitanje sam prvo i ja postavila Milici kad smo rezervisali kuću. Ne! Osnovno grejanje koje smo mi odabrali bili su norveški radijatori koji su rasporedjeni po celoj kući, i dovoljni su da je zagreju toliko da smo se osećali kao i u našem stanu. Vatru smo palili uglavnom uveče kako bismo uživali u osećaju koji samo pucketanje i miris drva mogu da stvore.
Ono što nam je posebno prijalo je to što smo zaista imali osećaj da smo u divljini, odvojeni od svakodnevne vreve, a opet smo imali sav komoditet koji je čoveku potreban. Centar Zlatibora udaljen je nekih sedam minuta vožnje kolima, a osećaj je kao da nikakvog centra nema kilometrima okolo. Kuća je moderna, opremljena svim što je potrebno za opuštenu svakodnevnicu, i prepuna je detalja koji stvaraju tu posebnu vrstu toplote i pripadnosti. Dočekale su nas knjige, kućne papuče, čisti peškiri, meka ćebad, savršeno bela posteljina, svo moguće novo posudje, naravno internet, tv, čak i lepinja sa kajmakom i ostalim zlatiborskim specijalitetima. Bilo bi čudno ne zaljubiti se na prvu. Klinci su imali svoju spavaću sobu, a Bane i ja našu, ali negde u pola noći ipak smo se delili po rodnoj ravnopravnosti – Bane bi primio Lava u krevet a ja bih odšetala kod Mone.
Prvo jutro probudili smo se doslovno zatrpani snegom. Ne mogu vam opisati osećaj slobode i rasterećenosti što nismo morali da odlazimo negde na sankanje pod punom zimskom opremom, trpimo tantrume u nizu zbog mokrih čarapa, promrzlih ruku… sve nam je bilo tu. Imali smo samo naš lični breg za spuštanje kliskom, imali smo pun kofer rukavica pa smo ih lako menjali na svakih dvadesetak minuta, imali smo topli čaj i kafu na terasi sa predivnim pogledom kad bi nam zatrebala pauza. Sve je bilo tu na par koraka, u dvorištu. I to je za mene kao mamu pravi komfor za istinsko uživanje na snegu sa decom. Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao naš put od nekog apartmana u centru Zlatibora do brda za spuštanje sa sankama, kliskom, rezervnom presvlakom, u bljuzgavici, pored pijace iz koje iskaču razne igračke i suveniri, uz ,, Mama gladan sam’’ i ,, Mama, piški mi se’’ do ,, Tata nosi me’’… Porodično smo uboli premiju. 🙂
Biti sam u prirodi, slušati zvuk potoka i cvrkut ptičica, spremati pogaču i čaj za crvene obraščiće kad udju tako rumeni i promrzli posle sati i sati na snegu, to je sve što nam je istinski trebalo. Život na planini je tekao jednim potpuno drugačijim ritmom. Ustajali smo rano jer bi nam svetlost kroz ogromne prozore ulazila u sobu čim svane, oko sedam već, a klinci su u osam uveče spavali čvrstim snom. Lako, jednostavno, opušteno, prirodno. Stvari koje nas oduševljavaju a trebale bi biti tako normalne.
Par saveta za ovakvu vrstu zimovanja:
1. Gde god da odeš ponećeš sebe sa sobom. Želim da vam kažem da nijedna kuća ni hotel ni apartman ni destinacija neće biti dovoljno dobri niti čarobni ako niste u skladu sa sobom. Ako vas grize nešto iznutra ništa spolja neće učiniti da se osećate dobro. Možda hoće ali instant i kratkoročno.
2. Deci trebaju sneg, mašta, prisutni roditelji i suve rukavice. Nikakve druge igračke. Može se učini kako će im biti dosadno ako nemaju društvo, drugu decu u okolini i raznu vrstu zabave. Ali toliko je mogućnosti, treba im dati ideju i gledati ih kako od snega prave magiju. Mi smo izgradili iglo i jedva smo ubedili Simonu da je ipak suviše hladno da stvarno prespava u svojoj snežnoj kućici. Poneli smo voki-toki i to im je bilo posebno zabavno. Tati bismo sa vrha javljali da kuva čaj, a on bi nam voki-tokijem javljao kad je gotov. Poneli smo domine i ne ljuti se čoveče za večeri pored vatrice , sanke i klisko. Ništa drugo nam nije trebalo.
3. Probudite dete u sebi. Ne pamtim kad sam se toliko smejala, vrištala i imala više modrica od padanja, kotrljanja i kliskanja po snegu. Ne sećam se kad sam pojela toliko snega jer je svaka druga grudva završavala u moje lice, i kad sam poslednji put napravila andjela u snegu.
4. Isplanirajte obroke i ponesite sve što vam treba za potpuni užitak. Mi smo poneli sve za bogatu ovsenu kašu kako se ujutro ne bi desilo da stomaci krče a put do centra ili prve prodavnice je neprohodan. Poneli smo i voće, orašaste plodove, čaj koji volimo, a prvi dan je Bane ,sišao do marketa’ (ja nisam smela jer put bio prilično zavejan , on je autom za desetak minuta bio u centru Zlatibora) i doneo još neke namirnice kako o tome ne bismo razmišljali. Svo posudje i pribor u kući je nov, kvalitetan i bio je užitak pripremati brze i zdrave obroke za snežnu ekipu. Dva puta smo otišli na ručak u Zlatni bor , to nam je neka tradicija, i bilo nam je sasvim dovoljno da toliko budemo u civilizaciji.
5. Na ovakvo zimovanje može se krenuti skoro pa bez dzeparca. Ponesite ili kupite hranu koju biste svakako kupili i da ste kod kuće i uživajte u snegu i prirodi. Ne moraju se kupovati suveniri, ne mora se svakodnevno ići u restorane. Keep it simple.
Nadam se da sam vas podstakla da razmislite o jednom drugačijem odmoru. O pravom odmoru, bogatom za sva čula. Ovo je bio samo moj lični utisak, moj doživljaj savršenog spoja sa prirodom U ovom periodu života planinske kućice udaljene od vreve i gužve nešto su čemu ćemo se sigurno vraćati.
Mašem,
Jelena❄️
JELENA DAILY 