Jun, rano leto u Novom Sadu, banana, ključevi Punta i indeks Filozofskog fakulteta u torbi. Posle par sati u holu ove betonske, prilično hladne i tamne zgrade u kojoj najčešće nije bilo ni signala na mobilnom, osetim snažan stisak ruke uz : “ Čestitam koleginice, položili ste svoj poslednji ispit”. Mislila sam da je to To. Da sam konačno stigla tamo gde nas nekako uče da treba stići od malena. Ali tamo nisam pronašla radost kojoj sam težila.
Znaš, kada završiš sve te škole čeka te škola zvana Život. Verovatno nećeš dobiti priručnike i skripte iz kojih ćeš učiti, lekcije ćeš najčešće pisati sam, moćićeš da prihvatiš mnoge uloge i najbolje od svega – bićeš ocenjen svojim unutrašnjim glasom. Moćiće da ti aplaudiraju, da te hvale i uzdižu , da te kude i ismevaju ali tvoj osećaj će biti jedini koji se računa.
Gotovo decenija je prošla od kada sam sa fakulteta prešla u ovu životnu školu u čijem procesu sada uživam. Posle skidanja slojeva strahova, pogrešnih uverenja , ponovnog upoznavanja sebe naučila sam da slušam taj svoj glasić koji mi kaže gde je ona… i uvek idem u pravcu nje. Ona je moja sigurna luka, vetar i krila – radost. Pisaću vam o njoj , zbog nje i za nju.
Joy is the key
Piskarala sam uvek, ipak najviše u sebi… o onim jednostavnim stvarima zbog kojih osećam radost. O buketu cveća koji mi baka pored pijace uvije u novine, o hrskanju kroasana sa bademima dok ga, onako iz papira , kidamo pre nego što popijemo toplu moku, o mirisu lavande koja će uvek biti sinonim za ta mala stopala koja stanu u moj dlan, o perecama iz ulice Laze Telečkog, o domu koji miriše na cimet…
Kroz sve ove redove sam pokušala da vam se predstavim. Kulturno bi bilo da vam kažem ko stoji iza ovih tekstova. Ipak, nikad nisam znala da sročim tih par dokumentarnih rečenica . Ako baš moram, za zapisnik, evo: mama sam Simone i Lava, sa Banetom sam skoro pola svog života, verujemo da živimo u najlepšem gradu na svetu , Novom Sadu, sanjamo o našoj kućici sa dvorištem, u horoskopu sam jarac, i nikada nisam dobila poklon od Deda Mraza jer je rodjendanski obuhvatao sve. Ne jedem meso (ribu jedem, još uvek.) Od skoro imamo petog člana porodice, malog frenchie-a koji me je naučio da dvoje dece ne mogu napraviti pravi haos kao što sam verovala. Po struci sam profesor književnosti a u duši dete koje i dalje veruje da je jedini život vredan življenja onaj u kom pratiš svoje srce. Blog je nastao kao produkt tog srca sa namerom da vam izmami osmeh i sve više od toga biće za mene nagrada.
Espresso sam popila odavno, naginjem praznu šoljicu već par puta ponovo . Difuzer je odradio skoro ceo ciklus, kroz odškrinut prozor ulazi oštar martovski miris kiše, i odlično se prožima sa ljutkastom notom peperminta i osvežavajućim limunom. Iz sobe će uskoro došetati moja najdraža dva čupava stvorenja i nov dan počinje. A ja sedim i gledam u ove redove razmišljajući da li da ih pustim ili po ko zna koji put zadržim u sebi…
I, puštam…
S radošću,
Jelena
JELENA DAILY 